OKUPACIONE HRONIKE

Intervju sa Geraldom Celenteom

Gerald Celente je prognosticar trendova, autor i direktor „Trend Research Institute“, koga je osnovao 1980. Postao je slavan sa svojim tacnim prognozama svjetskih dogadjaja, kao pad berze 1987, raspad Sovjetskog Saveza 1990, azijsku krizu 1997, pad ruske privrede 1998, eksplodiranje internet balona 2000 i recesiju 2001. Osim toga, predvidio je i pocetak pomame za zlatom 2002, pad trzista nekretnina 2005, recesiju 2007 i paniku 2008.

Posto smo pred krajem godine, zelio sam znati od gospodina Celentea, kakvu nam prognozu daje za godinu 2009. Slijedi intervju, koji sam sa njim vodio 12.12.08:
 

Freeman: Kako vidite trenutnu situaciju u USA?

Celente: Finansijski sistem je kompletno kolabirao. Jedine dvije stvari, koje vlada radi, da bi odrzala zemlju na zivotu, su ili stampanje jos vise novca ili spustanje kamata. Mi to nazivamo „Bernankeov dvokorak“, jer postoje samo dva koraka koje sef FED-a moze da ucini. Ni jedna od ov dvije mjere ne moze promijeniti kurs i zaustaviti pad privrede.

Potreban je novi produktivni kapacitet, kao u 1990tim, kad smo usli u recesiju, izasli smo zahvaljujuci tehnologiji interneta. Sve je bilo prebaceno na internet. To je bilo realno. Naravno da je postojala spekulacija na trzistima, ali to nije imalo nikakve veze sa postojanjem produkta. Radilo se o produktivnom kapacitetu. Tako nesto se ne moze izazvati monetarnim ili fiskalnim nadrazajima. Danas, na primjer, imamo novog predsjednika, koji, kako sam kaze, zeli da stvori 2.5 miliona novih radnih mjesta. Odakle zeli da uzme novac za to? Jedino ga moze nastampati. Ono, sa cim smo danas konfrontirani, je hiperinflacija kao iz vremena Vajmarske Republike. To moze takodje da se desi dolaru.

Ja sam politicki ateista. Ne vjerujem u bajke, ja sam odrastao covjek. Ako neko vjeruje da ce nas politicari spasiti, ili je dijete ili se samozavarava. I ovo samozavaravanje je veoma izrazeno u USA. Ljudi su puni nade da ce novi predsjednik nekako prouzrociti promjenu.

Freeman : Ukoliko pogledamo tim, koji je Obama do sada izabrao, ne vidimo promjenu.

Celente : Tacno, ali ne samo to ; kako moze biti promjene, ako je izabrao iste ljude, koji su i prouzrocili krizu ? Kao na primjer Larry Summers, koji ce biti ekonomski savjetnik i ovaj Timothy Geithner, direktor njujorskog FED-a. To su sve protezei Roberta Rubina. Summers je u Klintonovoj administraciji bio ministar finansija nakon Rubina. To su ljudi koji su unistili Glass-Steagall-Act.

Freeman : Ukiadanje «Glass-Steagall» zakona 1999 od strane Clintona je glavni uzrok ove krize, jer se tim ukidanjem izbrisala i razlika izmedju poslovnih i investicionih banaka i uvela totalna liberalizacija, sto je bankama ponovo omogucilo da sepkulisu nekontrolisano.

Celente : To je tacno. Ocigledno znate o cemu se radi. To su ljudi koji su stvorili klimu, u kojoj su nastali svi ti derivati, kao Credit Default Swaps, SIVs, CDOs, takozvani egzoticni finansijski instrumenti, koji nisu nista drugo nego opklade, to je igra kao u kasinu.

Freeman : Da li vjerujete da je kriza namjerno prouzrokovana ili je u pitanju «human failure» ?

Celente : U pitanju je greska. Prica se puno o iluminatima. Ukoliko su to napravili iluminati, onda su opet iluminati ti, koji moraju ispraviti gresku. Ne postoji ni jedna jedina stvar, koju je bilo ko od ovih ljudi sa uspjehom doveo do kraja. Ni jedan jedini u svojoj karijeri. Oni jos nikada nisu nista uradili kako treba. Dospjeli su na vrh iskljucivo putem inkompetencije i dupeuvlacenja. Tako se to desava u drzavnoj administraciji.

Da Vam dam nekoliko informacija : karijeru sam poceo u drzavnoj sluzbi u Yonkersu, NY, nakon diplomiranja 1971 ; Yonkers je solidno velik grad sa 300.000 stanovnika. Nakon toga sam bio poslan u glavni grad drzave New York, Albany, gdje sam radio kao asistent senatskog sekretara drzave New York. Zatim sam docirao politologiju na St. John’s University. Od 1973 do 1979 specijalista za drzavna pitanja u Washingtonu za hemijsku industriju. Zbog toga se razumijem u drzavni aparat. Radio sam i za Reagana i Connolyja, bio sam zajedno sa «top playersima».

Ljudi zive u iluziji, da su ovi tipovi pametniji od svih ostalih. Cinjenica je, kada neko radi za drzavu, potrebna mu je potvrda da je gluplji od svih ostalih.

Druga realnost je, a to sam vidio na poslu koji sam imao u Albanyju, kako politicari gmizu da bi dospjeli do vrha. Oni se usisavaju navise u hijerarhiji. I zbog toga vjerovati da su ovi politicari u stanju da rijese problem – to je samozavaravanje. Osim toga su sve politicke organizacije u sustini kriminalne organizacije, sto ne kazem olako.

Freeman : Ali zar oni nisu znali da ce citav finansijski sistem implodirati, kada Greenspan bude pojeftinio novac ?

Celente : Mislili su: ukoliko zelimo da sprijecimo da ljudi – to jest veliki igraci- izgube novac zbog pucanja internet mjehura, mozemo prosto da spustimo kamatne stope, sto su i uradili nakon marta 2000. Od tada smo upozoravali u nasem institutu, i to stoji u dokumentima, sta bise moglo desiti, ali niko nije zelio da vjeruje. Kada bi smo napisali da ce doci do pada, dobijali smo mnoga pisma sa zahtjevom da kazemo i nesto pozitivno, da izvjestimo i o necem lijepom.

Tako je bilo i sa ratom. Prije pocetka irackog rata rekli smo ljudima da ce USA izgubiti. Bice moguce bez veceg otpora brzo uci unutra i ukloniti Sadama, ali nakon toga ce otpoceti gerilski rat, koji se nemoguce moze dobiti. Ali niko to nije zelio cuti, to bi bilo nepatriotski. I ? Nakon skoro 8 godina rata, nismo se pomjerili niti jedan korak.

Dakle, kada govorim o kriminalnim organizacijama, ne mislim to kao klevetu, vec kao cinjenicu. Amerika vodi rat koji bazira na pogresnim razlozima. Da li su oni to znali ili ne, je u sustini akademsko pitanje. U pitanju su jednostavno pogresni razlozi i nevini muskarci, zene i djeca ginu, sto je apsolutno protiv mojih moralnih osnova. I oni pljackaju ljude do gole koze, u sred bijelog dana, sa svim ovim «paketima za spasavanje». Postoji taj mentalitet «too big to fail» (previse velik da bi propao), sto u konsekvenci znaci da smo mi suvise mali da bi bili spaseni.

To je tipicno engleski „Titanik“ nacin razmisljanja. Bogati smiju da udju u camce za spasavanje, siromasni ostatak je zakljucan u potpalublju i dozvoljeno mu je da potone zajedno sa brodom.

Freeman: Sta mislite da ce se desiti nakon sto „bailout“ za automobilsku industriju nije prosao?

Celente: To ne pravi nikakvu razliku. U pitanju je mrtvorodjence od samog pocetka. Novac bi bio ionako samo bacen kroz prozor. Osim toga, bilo ko, ko kupi americki auto, nema tri ciste u glavi, americki automobili su jednostavno smece. A menadzeri su nesposobnjakovici. Potpredsjednik upravnog odbora General Motorsa, Lutz, je 2005 rekao : bilo ko, ko misli da ce visoka potrosnja goriva sprijeciti ljude da kupuju SUV-ove, nema pojma o cemu govori. Totalno je pogrijesio. Ti ljudi govore i proizvode smece vec decenijama. Postojalo je doba, kada je USA proizvodila odlicne automobile, ali to je vec odavno proslost. Njima je uvijek profit bio najbitniji, koliko novca mogu da zarade sa najjeftinijim smecem.

Freeman : Finansijska kriza je presla Atlantik i stigla u Evropu. Sada ruinira citav svijet.

Celente: Da, u pravu ste. Na svojim putovanjima primjecujem nazalost da Evropljani i Azijati jednostavno preuzimaju svaku glupost iz USA. Tako su i Credit Suisse i UBS podlegli istoj stupidnoj pohlepi i manipulaciji novca, kao i ovdasnje banke. Prije godinu dana je jos postojalo pitanje da li ce se inostranstvo zaraziti. Sada citav svijet ima upalu pluca.

Pogledajte samos ta se desava u Spaniji sa citavom nesuzdrzanom produkcijom u gradjevinskom sektoru koja je proizvela jednu ogromnu deponiju nekretnina. Zemlja je bankrotirala.

Ista stvar je i sa bivsim drzavama Istocnog bloka. Sreo sam ljude odatle i sa zaprepascenjem sam slusao kako brbljaju o investicijama i marketingu, kao da oduvjek zive u kapitalizmu. Govorili su sa mnom, kao da tacno znaju o cemu je rijec. Ponasali su se vise kao grabljivci, kao domoroci sa Zapada. Ove zemlje i mnoge druge imaju sada sopstveni privredni horor i svi su pali direktno na nos.

Freeman : Kako vidite godinu 2009 ? Kako izgleda, privreda ce doci do kompletnog zastoja.

Celente : Upravo smo objavili nasu prognozu za 2009. Predskazujemo totalni kolaps privrede. 7. Novembra 2007 smo predvidjeli finansijsku propast i paniku 2008, koja se i desila. Sledece godine cemo vidjeti propast trgovinskog sektora na malo, zatim propast komercijalnih nekretnina, itd… dozivjecemo najvecu depresiju ikada, puno tezu od takozvane «Velike Depresije» 1930tih godina.

Freeman : Vau !

Celente : Kazacu Vam i zasto. Tada nije toliko ljudi posjedovalo tako visoko zaduzene nekretnine, takodje nisu bili pod tolikim kreditnim obavezama kao danas, nisu postojale kreditne karte, nisu bili u dugu od 14.000 milijardi. Tada je postojao trgovinski suficit, danas su USA u minusu od preko 700 milijardi godisnje. Drzavni budzet je bio izbalansiran, sada imamo nevjerovatan deficit i drzavni dug od 13.000 milijardi, pri cemu je samo ove godine novo zaduzivanje bilo 1.000 milijardi.

Na pocetku Drugog Svjetskog Rata su USA bile motor citave svjetske industrijske produkcije, imali smo najvisu produktivnost. To je odavno proslost. Mi smo nacija u propasti. Ulazimo u najvecu depresiju i ona ce biti svjetska.

Freeman : Sta mislite, da li ce doci do masovne nezaposlenosti sa revoltima?

Celente : da, mi takodje vidimo trend ka revoluciji. Ono sto se trenutno desava u Grckoj, moze eksplodirati svuda. Tamo se ne radi o ubistvu 15-godisnjeg djecaka, vec o pobuni ljudi protiv te totalno nekompetentne, korumpirane politicke kaste, koja je svuda ista. Bio sam zaposlen kod drzave, poznajem razmjere korupcije. U Washingtonu se radi samo o lansiranju projekata, kojim ce se obogatiti inicijatori i njihovi ortaci, ruka ruku mije, novac za prijatelje, sistem je od vrha do dna korumpiran.

Freeman: To znaci da cemo proci kroz bolnu depresiju, koja ce trajati godinu-dvije, i potom izaci iz doline?

Celente: Kako da izadjemo iz doline? Sta ce nam pomoci u tome?

Freeman : Znaci u pitanju ce biti dugotrajna depresija?

Celente: Da!

Freeman : To uopste ne zvuci dobro. Kako ce depresija pogoditi Evropu?

Celente : Evropa ce proci bolje, jer ljudi tamo nisu toliko zaduzeni i u boljoj su poziciji da se sami izvuku iz problema. USA su se pretvorile u zemlju mlakonja, koji sami vise ne mogu raditi nista, mogu samo da konzumiraju, zive u velikim kucama, voze ogromne automobile i sami su postali veliki i gojazni. Jednostavno ne mogu prestati da zive iznad mogucnosti. Trose previse hrane, energije i prostora. Ne znaju kako da zive skromno. Sada je zurka gotova i pritegnuti kais ce biti veoma bolno. Imamo rastuci sloj potpuno osiromasenih, sto na taj nacin nikada nismo imali. Uzasavajuce je. Imacemo veoma visoku nezaposlenost, vecu nego kod zadnje depresije.

Freeman : Prema tome, Vi ne vidite rjesenje za izlazak iz krize?

Celente : Izacemo samo u slucaju ako budemo u stanju da pokrenemo novi produkcioni kapacitet, koji ide dalje od novih tehnologija za alternativne energije. To mora biti nesto sasvim revolucionarno, sto ce biti novi motor za privredu, kao otkrice vatre ili pronalazak tocka.

Freeman : Istorija pokazuje : kada su mocnici konfrontirani sa velikim privrednim problemima, oni ih ne rjesavaju, vec misle da ce rat rjesiti sve probleme. Postoji li mogucnost velikog rata ?

Celente : Nakon zadnje velike depresije je 2. Svjetski rat vidjen kao izlaz. Danas zivimo u drugom vremenu. Sledeci rat bi bio rat sa oruzjem masovnog unistenja. Danasnje ratove je moguce voditi samo protiv nerazvijenih zemalja. Vise se ne radi o ispaljivanju interkontinentalnih raketa, vec o gerilskom high-tech ratu, kakvog vidimo u Iraku ili Afganistanu. Samo… politicari su spremni na sve.

Freeman: Da li sa tim mislite na „operaciju pod laznom zastavom“ (false flag).

Celente: Da, oni lazu konstantno o svemu, kao na primjer da je Sadam posjedovao atomsko oruzje i veze sa Al Qaidom. Ko je u stanju da politicarima vjeruje i jednu jedinu rijec?

Freeman: Pisali ste da USA idu putem Velike Britanije. Da li sa tim mislite da USA vise ne mogu da priuste Imperiju i stacioniranje trupa u 130 zemalja?

Celente: Da, americka Imperija nestaje, otice istim putem kao i britanska. Jednostavno nemamo vise para.

Freeman: Jedini politicar, koji to kaze u USA, i koji zeli da restaurira ustavna prava i vodi razumnu privrednu politiku, je Ron Paul. Sta mislite o njemu?

Celente: Ja bih ga izabrao za predsjednika. Umjesto toga sam morao da glasam za Nadera, jer Paul nije stajao na izbornom listicu. Necu podrzavati nijednu od kriminalnih organizacija, koje dijele moc u Washingtonu. I veoma sam jasan po tom pitanju. Bilo ko, ko je glasao za kriminalce, podrzava produzetak ubijanja i pljacke. To se ne moze reci ni na bilo koji drugi nacin . Oni ubijaju neduzne ljude svaki dan.

Freeman : Koliko krivice na trenutnoj situaciji nose mediji. Oni se ponasaju jos samo kao organi propagande.

Celente : Mediji nose veliki dio krivice. Oni su u krevetu sa moci. Samo treba pogledati koje bliske veze postoje izmedju predstavnika medija i sluzbi, ministarstava, Pentagona i Bijele Kuce. Mediji tamo svakodnevno ulaze i izlaze. Mozemo se zahvaliti New York Timesu da nam je prodao iracki rat. NYT je 2007 takodje napisao da je problem sa privredom samo obicna stucavica i da ce proci, iako smo vec vidjeli pad. Mediji su na strani privrede i vlasti, ni na koji nacin ne ispunjavaju svoju pravu funkciju.

Freeman : Sta mozete poruciti mojim citaocima, kako da se pripreme za nadolazecu depresiju ?

Celente : Mi u institutu govorimo odavno, da ne treba trositi ni centa vise nego sto se posjeduje. Moracemo da zivimo novu skromnost, koja ce se manifestovati u kupovini iskljucvio stvari koje su neophodne i imaju duzi rok trajanja. Citav ciklus konzuma je prosao, ciklus kupovine i dostizanja srece kroz materijalizam. Razumite me, i ja volim lijepe stvari, samo se sada radi o kvalitetu, ili konceptu «manje je vise».

Stednja i zbog obrazovanja djece. Ovdje u USA svi zele da posalju svoj podmladak na visoke skole i univerzitete. To kosta bogatstvo. I za sta? Da bi mogli da studiraju ekonomiju ili pravo i da naprave MBA? Bolje ustedite novac. Imamo vise nego dovoljno bankara i pravnika. Bolje obrazovanje je prakticno i korisno, kao inzinjer, tehnicar ili svi zanatski pozivi.

Doci ce do velike promjene. Sve pocinje vec na lokalnom nivou. Potrebno je brinuti se o svojoj zajednici i biti aktivan u njoj. Pitanje je : kako mogu biti koristan mojim sugradjanima ? Budite srecni, jer u Svajcarskoj imate direktnu demokratiju i mozete ucestvovati u odlukama. Ovdje u Americi nemamo vise nista da kazemo, oni rade sta hoce. Ljudi su protiv finansijskih paketa, ali sta rade politicari ? I dalje rade po svome.

Freeman : Mojim citaocim kazem : cuvajte svoje gradove i komune, borite se za odrzavanje javne infrastrukture, sprijecite privatizaciju i rasprodaju svih vrijednosti.

Celente : Postoje sluzbe koje su esencijalne i koje trebaju biti javne, kao transport, energija i vodosnabdijevanje. Ovdje je u pitanju globalna vlada, ja nisam teoreticar zavjere, ali svako zna kuda vodi putovanje. Cilje je kontrolisati sve i upravljati centralno.

Freeman : Da li mislite da ce se zbog finansijskih problema mediteranskih zemalja i novih clanica na istoku EU i euro raspasti ?

Celente: Da, u to smo uvjereni. Mi smo to predvidjeli jos prije uvodjenja eura. Jedino sto je potrebno za ostvarivanje tog scenarija je nacionalni populista u nekoj od zemalja clanica, koji je uvjeren da samo kroz izlazak iz EU finansijska kriza moze biti zaustavljena, i Unija vec pada. Berlusconi je to vec najavio, sa prijetnjom istupanja iz Sengena zbog brojnih imigranata.

Masovna migracija je veliki problem. Zapadne zemlje su preplavljene ljudima koji zele bolji zivot ili bjeze iz nuzde. Tu ne pomaze altruizam, ko ce to sve da plati? Odakle obezbjediti smjestaj, namirnice i posao, kada se vise nema para ni za brigu o sopstvenim ljudima?

Freeman: Da li mislite da je moguce formiranje Sjevernoamericke Unije izmedju Meksika, Kanade i USA?

Celente: Da, to smatramo mogucim, samo je sansa sada veca da ce doci do raspada. Svjedoci smo raspadanja USA ka osto se nekad raspao SSSR. Pojedinacni regioni ce uvidjeti da ce lakse proci kroz krizu bez savezne vlade. Za sta trebaju daleki Washington? Pogledajte samo kakvi se politicari tamo motaju. To su sve korumpirani nesposobnjakovici koji misle samo na svoju prednost. Svjedoci smo raspada Sjedinjenih Drzava.

Freeman : Da li je funkcija centralnih banaka prevazidjena ? Na kraju krajeva one su izazvale krizu i potpuno zakazale.

Celente: Da, zakazale su. Ali trenutno je u toku borba za moc, veliki zele da uniste male, kako se vec toliko puta ponovilo u istoriji. Jedan od trendova, koje posmatramo, nazivamo „skidajte im glave“. To ce se sigurno desiti.

Freeman : Kazete da ce doci do prave pobune?

Celente : Apsolutno. Pogledajte samos vu tu bagru na Wall Streetu, ili ono, sto izlazi iz univerziteta kao Yale i Harvard. Oni jos nikada u svom zivotu nisu zaprljali ruke. Nemaju pojma sta znaci zivjeti na ulici, potpuno osiromasen. Kada uzmete sve ljudima i kada nemaju vise nista da izgube, spremni su na sve.

Freeman: Ovo, sto predskazujete, ne zvuci bas optimisticno.

Celente: To nema veza sa optimizmom ili pesimizmom, vec sa realizmom. Kao kad odete kod doktora i dobijete dijagnozu raka u zadnjem stadijumu. Da li Vas doktor treba slagati ili kazati kako stvari stoje ? Lazni optimizam ne mijenja nista na cinjenici da cete uskoro umrijeti.

Freeman: Mislite li da je dobra ideja za pojedinca ili za citave zajednice i komune, da postanu samosnabdjevaci i da se skinu sa mreze?

Celente: Apsolutno. Sigurno. Treba ispitati mogucnosti za postizanje nezavisnosti od sistema, za uzgajanje sopstvenih namirnica i elektriciteta. To je ono, sto sam spomenuo ranije, sa novim tehnologijama to postaje moguce. Kada se to desi, onda ce se ljudi udaljiti od majke drzave i korporacija. 1997 sam objavio knjigu sa naslovom «Trends 2000», koja obradjuje upravo ovu temu. Centralni sistem je trebao puci vec odavno. Odrzava se samo kroz jeftin novac. Ali to vise ne funkcionise. Sta ce nam centralna vlada, koja ionako samo proizvodi probleme i nema rjesenja ?

Najsira samostalnost i decentralizacija, to je buducnost.

Freeman : Hvala za ovaj intervju.

Copyright © 2008 Alles Schall und Rauch – Freeman

Једнога дана играјући се у дворишту и настављајући разговоре који нису ни започети, дечак по имену Борис рече дечаку по имену Ивица:
'Ивице, немој ићи бос, обуј ове специјалне чизмице. Уосталом, зар не знаш за познату народну пословицу да чизма главу чува, а шубара је квари?'
 Ивици је из игре са ранијим другарима у старом друштву остало познато да шубара због нечега није добра, посебно у комбинацији са брадом. Међутим, Ивици није било јасно зашто би обувао чизмице, када му је за ходање по блату до сада била сасвим довољна ђачка торба. Торба је била врло практична и споља је личила на  неко коферче.
 Док је дечак Ивица размишљао, дечак Борис је узвикнуо: 'Гледај!!', и показао му прстом у правцу економског дворишта.
 Ивица рече да не види ништа необично. Борис му на то рече: 'Погледај мало боље, зар не видиш како...
 

....модерна социјалистичка партија демократске оријентације помоћу чаробних чизмица излази из најдубљег и најгорег блата, блата за кога се сматрало да из њега није могуће изаћи, блата 'деведесетих'...

Затим иста та иста потпуно реформисана ултра модерна социјалистичка странка, сада већ снажне и непоколебљиве европске оријентације, поносно ступа на европски пут прекривен чистом енглеском травом и социјално одговорно креће ка већем економском дворишту унутар кога не постоје ограде и препреке слободном кретању роба, хм,...људи и капитала... Док прође кроз чисту траву, и она ће бити чиста.

На путу до Уједињеног дворишта долази се и до чувених претприступних фондова, који родитељски хране интегративно оријентисане и социјално одговорне лидере. Фондови су замишљени тако да првенствено храбрим лидерима дају снаге и могућности да личним примером успешности покажу свом непосредном окужењу све предности дворишта без ограда и препрека...

...захваљујући пожртвованим лидерима, пред читавом заједницом отварају се неслућене перспективе пуног задовољења свих потреба. Неупућеном посматрачу могло би да изгледа да је таква упосленост читавог друштва првенствено у функцији задовољења  туђих потреба, тачније товљења. Међутим, јасно је да се не сме губити време на објашњавање са онима који још нису схватили предности и неминовности пуних интеграција...

...и убрзаног развоја и достизања свих стандарда уједињеног дворишта. Посебно до јуче недостижног циља потпуног урањања, пардон уласка у Унију благостања и бесконфликтно друштво.  Само би загрижени противници евроинтеграција  поставили питање како некоме може бити циљ улазак у нешто што је можда некада било чист извор, али сада је јамачно већ постало устајало блато у коме има и материја које се у фино одгојеним круговима не именују прецизно.  Као што је већ речено, у овој фази развоја немамо времена да губимо време на туђу скепсу, пошто је опште познато да живот не може да чека.

 Међутим, сваки успех има и тамну страну. Последње признање можда није у складу са идеологијом материјалистичког индивидуализма и потрошачког друштва, али мора се јасно рећи да стандарди цивилизованог света обавезују да у уједињеном дворишту увек буде обезбеђено место и за оне који мисле другачије...

Хармоничну идилу претходних  призора понекад ће  нарушавати поглед на оне који су били некадашњи потенцијални коалициони партнери у покушају да се направи матично одговорна влада. Њима ће услед недостака ентузијазма за интеграције прво бити спречен приступ јавности, а затим ће најтврдокорнији од њих бити  упућени у специјалну притворску јединицу ради интензивног суочавања са прошлошћу, најчешће туђом, али то сада није битно...
 Треба увек имати на уму да су се ови авантуристи дрзнули чак и да позивају на опрезност у вези са закључивањем уговора који је за наше напаћено двориште био изузетно повољан. Чак су се усудили да укажу да не само да се ради о уговору чији је почетак важења везан за наступање будуће неизвесне околности већ и да је друга уговорна страна до сада пружала неопходну подршку дословно свим месарско-кланичним делатностима  извршеним у околним двориштима. Посебну дрскост је представљало указивање да  друга уговорна страна  и сада учествује у истој делатности која се врши  у старом делу матичног дворишта.

 Под призором ових слика из дворишта, дечак Ивица је већ био спреман да се одлучи и обује чаробне чизме.

 Видевши последње остатке његове неодлучности, дечак Борис му рече: 'Зар не видиш да су чак и млађи дечаци Душан и Бранко већ схватили да чизма главу чува, а шубара је квари?

 Дечак Ивица је већ био спреман да каже судбоносно 'да', када му на памет паде једна помисао.
 Дечак Ивица, загледан у нешто што би се могло назвати његовом судбином рече: 'Слажем се да су чизме боље од шубаре, али таква дилема стварно постоји само ако су и чизме и шубара моји. Овако, оставићу своју шубару да бих носио твоје чизме и када ми ти или неко други једном одузмете чизме да би их дали неком трећем, остаћу и бос и гологлав. Уосталом, гледајући ове прасиће, схватио сам још нешто што ми пре није било потпуно јасно. Није прасац онај кога околина тако назива, ма како често то чинили. Прасац је онај који прави свињарије. Знаш, као у оном филму - Stupid is who stupid does'.

 Оно што дечак Ивица није рекао било је оно што му се нејасно помаљало из обриса сећања. Сећања из оног времена кад је још увек пуно читао и кад је у  школској торби носио књиге, а не шарене папириће за играње кврце и клапе. Полако се назирао закључак стар колико и историја људских заједница. 'Ко у туђим чизмама гази, пре или касније иће ће бос, а исте чизме осетиће прво на својим прстима, а недуго потом и на глави'.

Александар Новаковић
www.vidovdan.org

Vlada: Promene u medijima

Beograd -- Vlada Srbije izmenila je sastav Upravnog odbora Tanjuga, promenila predstavnika države u Skupštini akcionara i imenovala članove Upravnog odbora Politike.

Prema informaciji dostavljenoj Tanjugu iz Kancelarije Vlade Srbije za saradnju s medijima, za v.d. članove Upravnog odbora Tanjuga imenovani su Tanja Gavrilović, diplomirani ekonomista, Aleksandar Radonjić iz novosadskih dnevnih novina "Dnevnik", Oleg Novković, filmski reditelj iz Beograda, Vanda Kučara, marketing direktor Kompanije "Meken Erikson"- Beograd, Branislav Gulan, novinar, urednik u Privrednoj komori Srbije i novinari Tanjuga Mirko Dragišić, Milica Jovanetić i Novica Andrić.

Na sednici je, većinom glasova, izmenjen Upravni odbor Tanjuga i za vršioca dužnosti predsednika UO imenovan je Nenad Stefanović, novinar Politike. U saopštenju se dodaje da je za v.d. predstavnika Republike u Skupštini akcionara Politike a.d. određen Jovan Simić, a da je smenjen Aleksandar Simić. Vlada je imenovala članove Upravnog odbora Politike.

Članovi Upravnog odbora "Politike" biće: reditelj Goran Marković, profesori Fakulteta političkih nauka Slobodan Marković i Zoran Stojiljković, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht, scenarista Branimir Dimitrijević, jedan od osnivača marketniške agencije Idols & friends zajedno sa Srđanom Šaperom i Nebojšom Krstićem, i arhitekta Slobodan Giša Bogunović. 
 

ОСМЕХ СРЂАНА ШАПЕРА

      Сезона избора 2008. године је претпостављамо завршена. Након одржаних председничких, парламентарних, локалних и покрајинских избора, уочена је специфична појава, која можда већ наликује на правило. Резултати једне странке, Демократске странке и њеног председника указују на чињеницу да снажна, често заглушујућа политичка кампања изведена по правилима економског маркетинга  даје прилично високе резултате,  али и да чак и свеобухватан маркетинг - ипак није свемогућ. У вези са вођењем маркетиншке кампање председник Борис Тадић је још једном, као и много пута до сада, доказао да поседује изузетно ретку вештину непогрешивог избора најближих сарадника, толико важну за сваког успешног политичара.
      Да бисмо покушали да расветлимо феномен овог изборног маркетинга, вратимо се на почетак изборне сезоне и на један 'детаљ' који је остао непримећен и поред тога што је био доступан практично милионима телевизијских гледалаца. На свом првом појављивању пред камерама након саопштавања процене резултата председничких избора 2008. године, председник Тадић је после неколико уводних речи, изјавио да одржани избори пре свега представљају победу демократије. У истом тренутку, лице Срђана Шапера, маркетиншког стратега председничке кампање, муњевито се преобразило. Лице Срђана Шапера,  које је пре тога било затегнуто оном врстом озбиљности коју  код одговорних људи ствара велики умор, спонтано је прекрио широк, незадржив осмех. Зашто се човек који је најбоље од свих био упознат са начином вођења председничке кампање и употребљеним средствима, насмејао када је чуо председников суд да управо одржани избори пре свега представљају победу демократије? Питање јесте реторичко, али пробајмо да из дидактичких и педагошких потреба дамо одговор.
      Пошто сте се оправдано запитали зашто би један осмех у политици уопште био битан, замислимо на тренутак две следеће слике из других популарних дисциплина духа и тела. Пренесимо сличну ситуацију у свет који је веома близак саветнику 'демократског' кандидата, у свет филмске уметности. Замислимо да на престижној филмској свечаности на којој се додељују награде из различитих области филмског стваралаштва, видимо једног сценаристу који се прилично резервисано радује, пошто је управо чуо да је филм за који је написао сценарио награђен као најбољи филм фестивала. Претходно је основу сценарија у великој мери 'позајмио' из  старог, давно заборављеног полуаматерског филма мале, сићушне кинематографије са другог континента, при чему се једина преостала копија налази у поседу самог сценаристе. Међутим у тренуцима док водитељ обавештава публику да је исти филм добио и награду за најоригиналнији сценарио, лице сценаристе облива  искрен осмех...
      Ево још једне сликовите илустрације из света спорта, посебно блиског самом 'демократском' кандидату. Непосредно након проглашења победника реномираног боксерског турнира, тренер боксера који је  победио достојанствено је задовољан. Његов боксер је у току турнира често користио забрањене удараце, које судије «нису виделе», а који су сигурно допринели победи. Међутим, у тренутку  када саопштавају да се  његовом пулену додељује и награда за фер-плеј, изборано лице старог тренера, које је одолевало многим ударцима, није у стању  да одоли помисли која ствара широк осмех.
      Вратимо се осмеху Срђана Шапера, насталом након што је демократија проглашена за победника избора, а на основу прегледаног узорка. Овај осмех свакако није био упућен ономе ко је речи о победи демократије изрекао. Вероватно није био упућен ни онима који су уживо или крај 'малих екрана' славили изборну победу. Сасвим сигурно то није био ни подсмех упућен побеђенима. Претпостављамо да је маркетиншки алхемичар Срђан Шапер овај спонтани осмех упутио самоме себи.
      Као и сваки алхемичар и он је потпуно свестан да успех не наступа у тренутку  претварања олова у злато, већ да успех наступа тек након што такво злато постане прихваћено у друштву као опште мерило вредности и као предмет купопродаје. Осмех Срђана Шапера је можда био само осмех мајстора искрено поносног на своју успехом награђену вештину. Међутим, тренутак настанка осмеха упућује да су корени осмеха много дубљи. Сазнање да је циљ остварен, да је алхемијско 'злато' прихваћено на политичком тржишту и да је за њега већ извршена куповина поверења бирача, постоји још пре изласка пред камере и пре помињања 'победе демокретије'. Основано је закључити да би у том случају осмех настао знатно раније.
      У систему вредности у коме је успех највиша вредност, Алхемичаров осмех је можда последња искрена реакција савести суочене са свешћу о апсурду. Чињеница довођења у заблуду великог броја људи у вези са вредношћу алхемијског 'злата' и потпуно обесмишљавање основа самог тржишта (политичких избора) у политици одавно није апсурдна. Осмех апсурда је покренут помишљу која је у тој еуфоричној атмосфери успеха угледала оно чему се најмање надала - сенку последице превише добро обављеног посла. Дакле, осмех вероватно није измамљен тиме што је алхемијско 'злато' прихваћено као право злато, већ тиме што је такво 'злато' проглашено за меру златовитости, за сам еталон.
      'Ови избори представљају пре свега победу демократије'
      Давно је речено да је најтеже одупрети се  хумору апсурда. Смех побуђен схватањем апсурда полази из удаљених и ретко походљивих  дубина душе и ка површини лица куља брзином и снагом вулканске лаве. Испуњен је циљ и жељени политички капитал је стечен, међутим помисао о стварној вредности таквога капитала спонтано је прикривена једним осмехом. Зашто? Зато што, уколико на тржиште пустите превише алхемијског злата, морате рачунати на то да ће вам се велики део вратити у вашу ризницу, а онда се поставља логично питање чиме сте заправо богати. Колико вреди ваш политички капитал?
      Није проблем уколико кројач свој један аршин штофа (0,7 м) представи свима као метар. Међутим проблем ће неизбежно настати када кандидат као корисник маркетиншких услуга такво одело буде покушао да обуче
      Потписивањем једног дугачког уговора чији је почетак важења условљен наступањем будуће неизвесне чињенице - веома брзо је  пружена прилика  демократији да још једном победи, а председнику 'свих грађана' да обуче своје ново одело. Изненедно и непланирано одржавање парламентарних избора врло брзо је дало оцену  стварне вредности политичког капитала, чија је једина мана била у томе да је у превеликом делу састављен од гласова уплашених и забринутих бирача. Бирача који су управо успешним деловањем маркетиншког алхемичара уплашени како самом могућношћу понављања тешкоћа из прошлости, тако и могућношћу неостваривања пријатних и пожељних обећања у будућности. Да ли је демократија оличена у лику корисника услуга маркетиншког алхемичара поново победила?
      Пошто нам је већ постала навика да одговарамо на реторичка питања, учинимо то опет. Имајући у виду све разлике у врсти избора, 2.304.467 гласова на председничким изборима појавили су се као 1.590.200 гласова на парламентарним изборима и 103 места у Скупштини, коју чини 250 посланика. Постигнути резултат је висок и сасвим довољан за муњевиту акцију театралног отварања  шампањца, испијање здравица демократији и упућивање претњи политичким конкурентима. Истовремено, резултат је, сам по себи, недовољан за гаранцију формирања владе која би имала своје упориште у вољи бирача, а не у вољи за вршењем власти. При чему воља за вршење власти почива на невероватној економској и медијској моћи, као и 'добронамерним'  упозорењима о могућој примени притисака од стране глобалних политичких покровитеља 'демократског' кандидата. Стидљиво је помињана чак и сила. Вештина маркетиншке алхемије у овој представи је била двоструко важна, потребна је како бирачи не би пропустили да уоче да само једна од страна има моћ да казни и награди, при чему свакако треба очувати привид слободе личног избора.
      Монтескје ја давно приметио да је народ  у исти мах и видовит и слеп. Другим речима, уколико основ за вршење власти потиче из народа, народ има право и да не буде у праву.  На основу гласова бирача, појединци и странке могу на власт долазити, одлазити и на власт се могу опет поново враћати. Међутим, историјско искуство једну чињеницу чини извесном - у случају узурпације власти повратак на власт је искључен, а одлазак са власти најчешће веома ружан.
      Маркетиншка алхемија, као и свака друга алхемија, може снажно, па чак и пресудно, да мења  предству о стварности, али ма како вешта била не може да мења саму стварност. Највећа опасност и јесте у томе што код онога који је користи ствара привид  да може.
      Нажалост, од поновног успостављања парламентаризма у Србији превише политичара је причало о демократији, а до свог последњег часа безгранично веровало у маркетиншку алхемију. И дословно сви они су све више и радије слушали глас најбољих алхемичара, него глас народа. Претпостављамо да су сви маркетишки алхемичари шапутали отприлике следеће речи: 'Глас народа заправо не постоји...   то звучи тако патетично... то су само бројеви... а на бројеве можемо и треба да  утичемо... ако ми дозволите показаћу Вам како... да, да наравно, све је то у интересу народа... и наравно да не заборавимо у интересу... демократије'.

Aлександар Новаковић

www.vidovdan.org

Neka relanost počne....

Kada se na TV ekranu pojavi scena nasilja u kojoj lisica halapljivo proždire nedužnog zekana, sasvim je za očekivati da će svaki pripadnik društva za zaštitu životinja svom detetu pokriti oči, objasnivši mu da se radi o nepoželjnom atavizmu, koji je uspeo da opstane jedino u srpskim šumama, te da su danas svuda u svetu lisice na višem civilizacijskom nivou, jer konzumiraju isključivo "Mocart kugle" i "Evian" vodu, trudeći se pri tome da ambalaža uvek bude reciklirana. Međutim kada se na tv-u pojavi prizor u kom čopor pobesnelih zečeva u ime tolerancije i na račun vekovima trpljenih nepravdi, raščereči prevejanu lisicu, vreme je da Vi svom deteu poklopite oči i ugasite TV. Najbolje zauvek. Da mu nešto objašnjavate, bilo bi zaludno, jer poentu nisu shvatili ni mnogo pametniji od njega.

Da smo od sada u novom dobu, što je već po navici saopšteno partijskim dekretom, očigledno je promaklo i iskusnom medijskom liscu kao što je Aleksandar Tijanić. Kako odreći iskustvo čoveku koji je uspešno lavirao između patriotizma i "ratno huškačke politike, čoveku kome je pošlo za rukom da spoji "tvrdi dogmatizam" Mire Marković i "pragmatizam" Bogoljuba Karića, umetniku koji je od omražene TV Bastilje izgradio medijski servis RTS-a, uspevši da za to dobije podršku suprostavljenih petoktobarskih interesa. Da je napravio modernu i gledanu televiziju, jeste. Pravovremeno je i shvatio ko sve drži uzde srpskog prevaspitavanja i resocializacije, pa je RTS našminkao tako znalački, da je često bio ružišastiji od samog Pinka i "žući" od crvene B92. Politički korektan u toj meri, da je u celovečernjim terminima za NGO auditorijum uvek bilo moguće čuti pravovremenu informaciju o klerofašizaciji Srbije i preprekama koje još treba savladati do potpune integracije u sveevropski supermarket. Ni najmlađi nisu bili zaboravljeni, pa su svi oni uzrasta od 0-11 godina, u terminu školskog programa, mogli da nauče kao se pravilno navlači kondom i čega se sve treba odreći da se naša mila planeta više nikada ne bi tako jako zagrejala.

Pa kako je onda moguće, pitate se Vi, poštovani čitaoče, da takav znalac politički korektnog lastiša napravi prestup i da mu bude zaprećeno izbacivanjem iz igre, uz obavezu da na tabli 500 puta napiše "Ja sam muška šovinistička svinja." Odgovor je kratak: sapleo se o idelošku polugu nečijeg interesa. Kako o interesu (da kontrolišeš sam, nešto što plaćaju svi) ne vredi raspravljati, bar ne iz pozicije običnog pretplatnika, koji nema uticaj na političke partije i institute za pravilno mišljenje, zadržaću se na ideološkoj strani priče. Opuženi je naime "pao" na delu, koje je u uže stručnim kugovima poznato pod imenom Reality show. Iako vlasnik hipertrofiranog čula za duh vremena, optuženi izgleda nije shvatio da se Reality samo tako zove i da zapravo nema i da ne sme ima ikakve veze sa stvarnošću. Neodgovorno je dopustio da se u program potkrade necenzurisano priznanje budućeg mladoženje kako voli da ćušne buduću mladu i njen pristanak na takav treman. Na voditeljkino pitanje zašto je i dalje s njim, mlada je odgovorila: "Zato što ga volim! Obećao mi je svašta, zaludeo me..." Blagi Bože! Tijanić je takvim činom, svesno ili ne, otvorio pukotinu, koja je pretila da uruši prometejski poduhvat "na sve spremnog nevladinog sektora" da ovu zemlju već jednom oslobodi ružnih navika i prevaspitanu uvede... tamo gde već treba da je uvede. Rešenje je odmah nađeno. Zatraženo je da se pomenuta pukotina odmah zapuši Tijanićevom glavom, koja će poput mitskog Talasona opominjati buduće naraštaje da suviše realnosti na javnom servisu šteti karijeri. Shvatili smo poruku. Javni servis treba da vaspita ovaj nezreli narod, a ne da ga izlaže pogubnim uticajima, čak i po cenu da je potrebno retuširati svaki kadar i izbrisati svaku reč orginalnog materijala.

Ako nekom od čitalaca i dalje nije jasno zašto je samo par rečenica dobilo status najopasanije političke subverzije, pokušaćemo da pomognemo u traženju odgovora. Neka se sam stavi u poziciju profesinalnog borca za prava žena sa specijelnim problemima. Jasno je već, da na raspolaganju ima fondove i medijski uticaj, tu je i nasilje kao povod za akciju, prosto kipti od nestrpljenja da započne sa transformacijom zlog brđanina u osećajnog feministu, kada žrtva dolazi sa izjavom da i dalje voli svog tlačitelja. Stepen panike koji počinje zahvata sektor profesionalnih usrećitelja, uporediv je jedino sa brojem dilema koju pokreće izajava budeće neveste. Ako se žrtva ne deklariše kao žrtva onda ona i ne želi da joj pomognem. Čime ću se ja tada baviti? Nema žrtava - nema fondova. Ima li žrtva uopšte pravo da odbije pomoć? Naravno da nema. To više nije njeno lično pitanje, to je pitanje evopskih vrednosti. Šta bi se desilo da čitava Srbija odbije da usvoji standarde civilizovanog sveta i zavek ostane u brlogu srednjovekovnog primitivizma. Ova žrtva pruža loš primer i zaslužuje da i sama bude kažnjena.

Međutim sve ovo je samo vrh ledenog brega koji je tek okrznut jednom tako neodgovonom izjavom. Ispod površine valjaju se neuporedivo krupnija pitanja. Šta nasilje nad ženom jeste, a šta nije, i zašto jedno ima satus prihvatljivog, a drugo ne? Svi profesionalni prijatelji žena jako dobro znaju da se danas u Srbiji desetine hiljada devojaka suočava sa jednostavnom dilemom. Posao ili dete. Tržišna etika je neumoljiva u ovakvoj situaciji, i kaže da će svaka trudnoća, van stalnog radnog odnosa, biti kažnjena gubitkom posla. Kao civilizacijski izum, a da nesporazuma ne bi bilo, pojavile su se i klauzule u ugovorima, u kojima se žena obavezuje da neće rađati u "dogovorenom" periodu. Ako je žena umesto danonoćnog posla ipak odabrala dete koje neće imeti čim da hrani, kao vid rešenja biće joj ponuđen abortus, što predstavlja vrhunac njenog prava da sama odlučuje o svom telom i siguran dokaz da je raskrstila sa patrijahlnom svešću. Jasno je da iza navedene floskule "o ženi koja odlučuje o svom telu" stoji samo deklarativo pravo da rodi i faktička prinuda da se "odrekne" majčinstva. Sve popularnija forma regulisanja radnog odnosa poznata pod nazivom: "ugovor o privremenim i povremenim poslovima" ostavlja žene (i muškarce naravno) čak i bez prava na bolovanje, izložene na milost i nemilost poslodavaca. Ipak kao najugroženija kategorija i najveći gubitnik tranzcione otimačine našla se samohrana majka. Kako je humanitarni biznis danas jedna od najunosnijih profesija, ne čudi da i pored silnih fonodova namenjenih ženskim pravima do nje stižu samo mrvice. Eto, ona je majka, a fondovi su namenjeni ženama. Papirologija za socijalnu pomoć i dečiji dodatak, koja je istovremeno komplikovanija i skuplja od one za dobijanje šengenske vize za rad na crno, uspeva da samohranoj majci pokrije samo deo onoga što je ona sama platila u sistemnu poreza na dodatnu vrednost. Pomenutoj kategoriji izgleda da jedino prestoja da nađe muškarca, spremnog da je fizički zlostavlja, ne bi li se kvalifikovala bar za neki vid pomoći i brige. Ako sve ovo nije nasilje nad ženama, onda stvarno ne znam šta jeste. Međutim, zbog navedenih primera nikada nećete čuti tugaljive uzdahe sa skupštinske govornice, borbena saopštenja nevladinog sektora, pozive na ostavke. Za ovu vrstu nasilja ne postoje sigurne ženske kuće. Zatražite li objašnjenje nekoj od prekaljenih boraca, pardon, borkinja za ženska prava, verovatno će vam odgovoriti da za takav tip projekata nisu predviđeni fondovi, što znači da nasilja nema i da je sve u skladu sa eropskim vrednostima i brislskim direktivama.

Neobično žustra i ništa manje licemerna reakcija "prosvetiteljske javnosti", povodom objavljivanja spornog snimka, i nije bila toliko usmerena ka odbrani prava žene, koliko na uspostavljanje presedana kojim se utvrđuje dozvoljeni stepen realnosti u okviru jednog Reality show-a, definiše šta je ono što je društveno prihvatljivo i kakve vrste poruke su poželjne. Zvanično objašnjenje je bilo da se spornim priznanjem o šamaranju žene promoviše nasilje i neprihvatljiv model ponašanja. Sasvim je onda jasno zašto na televiziji nikada nećete videti trudnicu koja se vuče od poslodavca do poslodavca u potrazi za preživljavanjem, niti jedno od 400.000 gladne dece u Srbiji, jer bi to onda bila promocija siromaštava i loših poslovnih navika.

Zanimljivo je da se istovremeno na televiziji prikazuje jedan drugi Reality show u proizvodnji iste producentske kuće, pedagoškog naziva "Veliki Brat", koji za razliku pomenutog "48 sati svadba" nikada nije bio izložen kritičkom oku "prosvetiteljske" javnosti. Model ponašanja koji promiviše "Veliki Brat", a po kome učesnik treba da radi ono što mu se naredi, i prema kom sme da kaže samo ono što je ugovorom dozvoljeno, izgleda potpuno prihvatljiv i poželjan. Da bi čitava priča bila kompletna i u skladu sa duhom vremena, učesnici su na "pristanak" motvisani novčanom nagaradom, koja je obećana svima, ali koju će dobiti samo jedan. Gramzivost kao simulacija "takmičarskog duha", odsustvo elementarnog samopoštovanja, poverljive denucijajacije "ukućana" pred milionskim auditorijumom izgleda da su savim cool. Sledeći ovu logiku, postaje jasno zašto se ekonomska prinuda na abortus ne smatra nečim što je vredno javne osude. Ako je nasilje sistemsko, plansko i ako je ideološki certifiakovano kao "Open market friendly", onda ono i nije naslje, već samo nužna žrtva ka utopijskom bućkurišu građanskog društava i tržišne privrede, zaprženih u sosu od "evropskih vrednosti". Uvek verni fondovima svojih finsijera, jasno je da nikada neće dozvoliti sebi luksuz i ujesti ruku koja ih hrani. Ostali slučajevi, samoinicijativnog i voluntarističkog nasilja, imaju se najoštrije osuditi i kazniti jer o stepenu i opravdanosti nasilja mogu da odlučuju isključivo "Vaspitači Sbije". Neki red mora da se zna. Uglavljni na strateškim tačkama medijskog prostora (RTS, Pink, B92, NUNS, ANEM) odlučni su da nastave ideloški rat do istrebljenja svake istine koja nije politički korektna i koja na bilo koji način ugrožava njihov ideološki monopol. Nikada ih neće pokolebati činjenica da većina "građana" ne deli njihove poglede, jer oni dobro znaju da su gledaoci tek glina, koja samo čeka da je oblikuje vešta ruka "nezavisnog novinarstava".

Da mašina za "mlevenje mesa" funkcioneše i na političkom nivou, svedoči oglašavanje Skupštinskog odbora za ravnopravnost polova, čije je postojanje, uzgred rečeno, jednako bizarno, koliko i odbora za ravnopravnost Severnog i Južog pola. Bez obzira što su prema ustavu svi svakako već ravnopravni, pomenuti odbor je ipak našao za shodno da prenese stavove ženskih udruženja zatraživši ostavku direktora RTS-a.

Dobro, ako možda jednom i poželimo da postanemo za život podobni građani, moramo da postavimo pitanje gde onda leži vrelo, ove politički korektne mudrosti. Obzirom, da ni Tijaniću nije pošlo za rukom za ga pronađe, kako će tek nama koji o "trendu" možemo tek ponešto da naslutimo jedino hvatajući beleške iz "Peščanik". E, pa nikako. Radi se o znanju, koje nije dostupno "profanima". Ako bi svi imali uvid u njega, možda bi došli u iskušenje da i sami daju svoj doprinos. Takav "populizam" je naravno van pameti, jer svaka demokratija na kraju traži grupu ogovornih upravaljača. Da bi igra bila zanimljivija, ubačana je i klauzula o "retroaktivnosti", pa će objekat građanskih sloboda već sutra biti kažnjen za ono što je još danas bilo poželjno. Današnji patriota, postaće sutrašnji ekstremista, a liberal će sasvim sigurno avansovati u fašistu. Nepoznavaje pravila, naravno ne oslobađa odgovornosti. Ako je za utehu, postoji par principa kojih se treba pridržavati da bi se smanjio rizk osude po osnovama "politički nekorektnog". Budite uvek na oprezu, govoriti što je moguće manje, obavezno se oslobodite sopstvenog stava i nikada, ama baš nikada, ne ne dovodite u pitanje autoritet onih koji sude o vama. Neka realnost počne....

Aleksandar Brkić